Unuke moje

Pismo mojim unukama
od Mladen Manojlovic, 18. januar 2009 u 7:20 ·

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojim unukama. Deda je Mladen Branka Manojlovica iz sela Objesenik kod Gacka Bosna i Hercegovina , sada nastanjenog u Canadi ,Québec, devojcice su njegove unuke Sara 5 godina i Sandra 2 godine.
Drage moje unuke Sara i Sandra,
palo mi na pamet da Vam napisem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo sto imam reci vama ,odnosi se i na drugu unucad koja ce doci, odnosi se i na sve vase vrsnjake, ustvari sve vas koji cete se secati mene...
2025. godine imati ce te 22 i 19 godina. Kad budete citale ovo sto vi sada pisem, mene vise verovatno nece biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugo necu pisati, buduci da Vi ne mogu ostaviti nista osim – secanja. Ne zelim Vas savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti uciniti bilo sta sto je slicno tome. Mnoge savete, dobre ili lose, vec ste imali prilike cuti i mnoge ce te cuti, pa sumnjam da bi Vam i moj doprinos u tom pogledu nesto pomogao. Zato cu se i zadovoljiti da Vi ovde izrazim svoje misli, osjecaje i uverenja.
Ponavljam, naime, da je secanje jedino bogatstvo koje Vi mogu ostaviti. Secanje na jednu osobu koju ste, verujem, volele i to nezavisno od njene vrednosti, sto smatram jos vaznijim. Ko zna sta ce te raditi kroz 16 godina. Ko zna kakva ce te biti. Ko zna da li ce te i tada, kao danas, biti inteligentne, nezne, hrabre, ponosne, iskrene, inventivne, pune smisla za salu.

Volim Vas posmatrati kako same sticete iskustva, kako se krecete po dvoristu ispred moga stana,kako trcite hodnikom u susret samnom. U ovom svetu, Vi i Vasi vrsnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da ce to vecno trajati, da ce te uvek ostati takve, plemenite i borbene, sigurne i jake, ponosne i ljupke. Ako u tome uspete, imat ce te, po mome misljenju, sve uslove da izaberete pravi put. Mogu Vam reci, bar sto se mene tice, da sam sve ne bas srecne odluke u zivotu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnoscu.Uglavnom bilo je kako je sudjeno.
Jednom prilikom tu u nasem parkicu isto ste mi pokazivale. Vasom rucicom pokazivale ste mi cetvrtinu meseca, objasnile ste da je slomljen. Zatim ste me uveravale da ste to Vi ucinile i pokazale mi kako ste ucinille: uhvatile ste ga obema rukama i snazno tresnule o zemlju. Imala ste tada 5 i 2 godine. Ustvari, vasoj masti i masti vasih vrsnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoc. Verujete da mozete izmeniti svet.
Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "prakticni", "realni", "konkretni". Videcete, govorit ce Vam da je svet oduvek bio takav i da ce takav uvek biti. Govorit ce Vam da je oduvek bilo bogatih i siromasnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govorit ce vam da je svako ko je nesto pokusao izmeniti isao ravno u propast. Sasvim su liseni maste. Cak i nade.
Ako nesto vec nije ostvareno, reci ce ti da je to nemoguce ostvariti. Da je covjek sazdan tako, da je drustvo takvo, da je svet takav. I reci ce Vam da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagodjavanje, isto tako. Ako i kroz 15, 20 godina budete posedovale kreativnost i samopouzdanje kojima raspolazete danas, i ako im odgovorite da se, uz volju, sve moze menjati, narocito polozaj ljudi; ako im odgovorite da se svet moze zasnivati na osjecajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovorite da treba razmisljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovorite, reci ce Vam, da je sve to samo jedna utopija.
U vasoj kuci 2025. godine bit ce jos uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale vasim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Bit ce tu knjiga, slika, namestaja, predmeta svake vrste, crteza, rukopisa, fotografija, svega sto je pripadalo generacijama koje su prethodile Vama. Stvarcica bez vrednosti, ako hocete, ali svedocanstava duge istorije ciji ste i Vi deo bile i pre nego sto ste se rodile.
Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje znacenje, mada ne ono koje joj se najcesce daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup obicaja i navika koje treba netaknute sacuvati i u sadasnjosti i u buducnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, vec u necemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve sto se odnosi na proslost, treba iskljucivo sluziti kao polazna tacka da se ucini i vise i bolje, znaci drugacje. Baba Jadranka cesto kaze: "Zivot se odvija, ne zaustavlja se na juce." Mi se, medjutim, ocajnicki hvatamo za juce, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopusta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaci. Cak to i ne zelimo, jer buducnost, nepoznato, novo, drugacije, izazivaju – strah. Eto, ta se rec opet vraca. Reci cu Vam da je strah osecaj koji obuzima svakoga. Da, tacno je. Ali, strah svakoga ne unistava. Vas nece, naprimer, i ne samo zbog vaseg decijeg neznanja, vec zato sto ste sve okrenute stvarima i ljudima koje volite, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, Vi ste izvan i iznad svoje licnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jaci od bilo kakvog straha.
Ovo su, kao sto sam Vam u pocetku rekao, moje misli i osecaji koji me obuzimaju dok se igram s Vama i dok Vam pricam price kad je Djedo bio mali..... Ovo pismo, koje Van ostavljam, samo je delic moga zivota. Ucini te od njega, naravno, samo ono sto Vi same budete zelele....
Danas je "Krstov dan" 18 januar 2009 Nedelja,Baba Jadranka spava ,a ja mislim na Vas,napolju ne bas jaka mecava,u stanu je toplo...
Vas Djedo Mladen koji misli na vas i danju i nocu....
Volim Vas!!!!!

Moja unuka Sara dana..."016 godine u Quebec,Canada

Moja unuka Sandra ,danas 2016 u Quebec,Canada

sledi nastavak o mojim dragim unukama...

Secam se unuke Sare,rodila se na Vidov Dan,28 Juna 2004 u gradu Qubec.Tog dana je velika vrucina i sparina...Cerka i zet su u bolnici na porodjajnom...Ja,baba Jadranka i sin Sinisa,sedimo u stanu cijeli dan i cekamo radosnu vijest telefonom...Tu sa nama je i nas prijatelj Rus..Mihail...
Negde oko 18 h zvoni telefon,ja se javljam...Cerkica vise ...tata postao si deda,dodjite da vidite unuku i sestricnu...Skacemo svi,prijatelj ide svojim putem ,a mi sedamo u kola i ja vozim...Dolazimo u bolnicu...Unuka kmeca,cerka i zet veseli i mi sa njima...
Sara odrasta sa nama,ona je nasa miljenica...Pocela je da prica sa 11 meseci,ali prohodala sa 15...
Secam se njenih prvih koraka u parkicu   kod nase kuce...Izveli je Baba i ja u kolicima u parkic...tu ima mali bazencic i bijase puno naroda...
izvadimo saru iz kolica i drzimo je za rucice...ona stoji...jedna zena na udaljenosti 10 m od nas drzi neki cvijet u ruci i zove saru da joj dodje...Pustimo joj rucice,sara pravi korake sama i dodje do nepoznate zene uze cvijet i vraca se nama...Mi je presrecni posmatramo...Predvece Danijela i zet dolaze sa posla i mi im pricamo radosnu vijest...Oni srecni...Sara je puno volela da gleda albume sa slikama... sa 18 meseci svakog ko je bio od nase i zetove familije na slikama znala mu je ime...
Kada su otisli prvi put u srbiju sa njom,bilo joj je 19 meseci...gde god su dosli svakoga je prepoznala i ime mu rekla,oni su bili u soku...
Ja i baka je cuvamo 3 godine.Ona voli nas dvoje i sinisu vise nego Tatu i Mamu...Desavalo se Oni dolaze kuci sa posla,a mi im dovedemo Saru,ona place nece da ostane,hoce sa nama...
Volela je da joj se peva i nosa...Tu je Sinisa pruzao joj zadovoljsto...Nosao je i pevao pesme..Ludo ga je volela,mada i danas Uju i Ujnu puno voli...
!2 Januar 2006 dan jako hladan ,temp. -25c...Cerkica otisla na porod i zet sa njom...
Uvece cerkica zove ,Dodjite da vidite drugu unuku...Idemo ja i Baba ,Sinisa i Natasa u gradu...Baba oblaci Saru ,teba je utopliti...ja dolazim sa kolima do vrata...ulaze one..Idemo u Bolnicu...baba prica sari da joj se rodila seka i da ce je sad videti...
Dolazimo na vrata od sobe,Danijela lezi u krevetu,Sandra u bebi lezaljki kmeca ,zet stoji pored kreveta...Stali smo na vrata i posmatramo ih...Kad Sara iz svega glasa...Kuku nama Djedo rodila se unuka sta cemo sad.!...Kazem joj zivote ne kaze se kuku nama,vec Blago nama...Pa ucicemo je da prica,da hoda kao sto smo ucili tebe...Ona pridje onako mrzovoljno sestri pa joj kaze...Hajde seko reci Deda,reci D,Sandra kmeca,ona opet hajde bebo reci B baba,,kad ce ti Sara,ona Djedo nezna nisa... Danijela je zagrli i poljubi..Sandrica se jako mala rodila oko 2kg i celava...ali oci zelene..
Jednom mi cerkica nakon dva meseca prigovori...Djedo nije uredu,saru si ljubio kad joj je bilo 7 dana,sandri 2 meseca nisi je poljubio ni slikao sa njom..Kazem cerkici,daj mi onuku i slikaj,sara to cuje i vidi,baci se na pod,udara glavom u pod i vice,nije ona tvoja unuka,ja sam tvoja unuka...Jedva danijela napravi dva snimka i ja uzimam saru ljubim je i vicem ja sam tvoj djedo...jedva se smirila...Vremenom sve je manje ljubomore kod sare danas je nema ni malo...
Danijela nikad nije volela miris duhana,a pusimo ,Ja,Jadranka i Sinisa...Zamolila nas je da ne pusimo pred unukama...Tu su nase muke bile ,one kod nas od 06,30 do 17h...Ljeti je bilo lako pusili smo na balkonu...Zimi u wc,upali svetlo i ventilaciju..Sara je mrzila cigarete,kad vidi cigaretu zgrabi je i iskida,nekad bi se i opekla...Ja bi pravi cigarete svima nama masinicom...Ona ako vidi pocepa papirice,prospe duvan...uh...Sandra je bila drugacija...Ujutro kad je baba dovde kod nas...ona otvoti babinu kutiju i kaze Hajde Djedo da pavimo babi cigajete nema ih..ode do ormara nosi kuciju sa duhanom i papirice,ja pravim cigarete,ona ih slaze,kad napunimo kutiju kaze Dobo je djedo dosta..ja kazem sad meni pravimo...Ona ce nemoj ti djedo da pusis bio si kod doktoja...ja kazem samo malo i ona popusti...Baba jedva ceka da dodju zet i cerkica da skuva kafu i da na miru popije kafu i popusi cigaretu..Baba vice evo dolaze vodi ih...Na istom spratu stanujemo izmedju nas 3 stana...ja ih vodim kuci i ostavljam,baba skuvala kafu i taman pripalili cigaretu,zvoni televon...Baba vice ne javljaj se da na miru popusimo i popijemo kafu...ja se ipak javim...Jedna od njih zove...Djedo izadji na odnik eto nas kod vas mi se pozelele...Baba vice a u picku materinu,ovo je neizdrzivo...ja izlazim na hodnik,baba nosi kafu i pepeljare na balkon...Unuke mene grle i ljube kao da se nismo videli godinu dana...
Tako se dani odvijaju...Jednog dana odlucimo da ne pusimo vise..sve zbog unuka ja pusio skoro 50 godina a jadranka 30..eto ni danas ne pusimo...
secam se i sandra se seca kako sam je ucio da kaze daj deda vode... ona samo kaze daj deda i dodje kod cesme...ja joj kazem jel bode da kaze reci voda reci V i nisam joj dao dok nije izgovorila D...
Unuke nas mnogo vole Sandra se bojala Ujne i dugo nije htela da joj pridje,a kad je zavolela Ujko i ujna su joj najmiliji...Kad su otisli oni za srbiju ona je toliko plakala da se zacenula,jedva dosla sebi...Uvece me zove i place kaze Djedo pusta kuca...uhh .tako i dan danas svaki put kad dodji i kad se vracaju ona place i zacene se...
Unuka Sara ide u vrtic,sandra sa nama..
secam se i one se secaju...kupim ja 4 Manga i donesem one su ga obozavale,stanu ispred mene,ja jednu kasiku jednoj,grugo drugoj...sara bi rekla meni daj da glodjem kospicu...umazu se do vrata...
Volele su da im pricam price iz mog detinjsta... Sara ode u spavacu sobu i zovne seku da i ona dodje pa zove mene Dodji djedo ovamo da nam pricas price kako si se ti rodio.kako si ubio vuka,kako si nosio tele u sajajevo...sve moje price su znale napamet...